Уметност Марије Спасојевић прожета је тишином и светлошћу — она је молитва у линији, дах у боји, повратак суштини. Њен „Феникс атеље“ није само простор стварања, већ живи симбол препорода и вере у лепоту која васкрсава. После учешћа на Скупштини Светског омладинског фестивала у Русији и боравка у Ивановској области, Марија је својим радом још дубље повезала уметност и духовност, показујући да стварање може бити чин захвалности и љубави. У овом разговору открива своје инспирације, утиске и визије које граде мост између култура, вере и стваралачког духа.
О уметности и „Феникс атељеу“
Шта за Вас представља уметност и како је настао „Феникс атеље“?
- Уметност је за мене одувек била начин да изразим оно што речима не могу. Када сам први пут осетила мирис спаљеног дрвета у пирографији или мирноћу коју носи калиграфија, знала сам да сам пронашла свој пут. То нису само технике, већ молитвени тренуци – разговор са собом, са Богом, са материјом. „Феникс атеље“ је настао из потребе да све то саберем на једно место – као простор у ком уметност није само лепота, него и препород.
Радите у више техника – која Вам је најближа и зашто?
- Иако радим у више техника, као што су гравура на стаклу, графика, калиграфија, осликавање мурала, пирографија је моје најдубље огледало. У ватри која црта по дрвету има нешто древно, живо и смирено. Док радим, осећам као да време стане – сваки потез је одлука, нема исправке, нема повратка. Тај мир и присутност су оно што ме највише вуче да јој се увек враћам.
Један од Ваших запажених радова је осликавање стихова у Великој Хочи. Како је изгледало то искуство?
- Осликавање стихова у Великој Хочи било је једно од оних искустава која оставе трајан траг. То није био само рад на зиду – било је као молитва исписана бојом. Велика Хоча носи дубоку духовност Косова, и у том амбијенту сам осетила колико уметност може бити начин да се ода захвалност – народу, земљи и свему што нас обликује. Колико је битно бити посвећен својој култури и традицији, очувати је, и колико је битно, пре свега, одржати дату реч и урадити нешто – у том случају, обећање је одржано према нашем великом уметнику Гаврилу Кујунџићу из Ораховца, чији стихови и јесу исписани на том муралу.
Симбол феникса прожима Ваш рад и име атељеа. Шта он значи за Вас лично?
- Симбол феникса је нешто што носим у себи одавно. Проћи кроз тешкоће, сагорети у нечему и поново устати – то је живот, али и стварање. Моја уметност и мој живот се стално преплићу у том циклусу препорода. Зато „Феникс атеље“ није само име, већ подсетник да све што се сруши може поново да никне, али чистије и снажније.
Скупштина Светског омладинског фестивала
Какве утиске носите са Скупштине у Нижњем Новгороду?
- Скупштина у Нижњем Новгороду је била један од оних тренутака када осетите да сте део нечег већег од себе. Атмосфера је била наелектрисана радошћу, песмом и снажном младалачком енергијом. Носити заставу, певати, играти – све то није било само представљање Србије, већ искрено сведочење љубави према коренима, према садашњости и будућности.
По чему Вам је то искуство највише остало у сећању?
- Мислим да је највећа вредност Скупштине управо у том осећају заједништва. Када млади људи из различитих земаља почну да се препознају у идеалима – у миру, стваралаштву, у жељи да се нешто добро остави за собом – тада схватиш колико је свет у суштини једноставан. За нас из Србије то је била прилика да покажемо своју душу, али и да научимо како да је ширимо, не губећи себе.
Да ли сте стекли неке посебне контакте или сарадње током фестивала?
- Посебно ми је остао у сећању један дуг разговор са уметницима из Русије и Индије. Говорили смо о различитим техникама које уметност може да покаже, о стрпљењу, упорности и љубави која је потребна да би се створила лепота. Ту сам осетила дубоку сродност – као да смо део истог духовног тока, само говоримо различитим језицима.
Регионални програм – Ивановска област
Како бисте описали свој боравак у Ивановској области?
- Тих пет дана у Ивановској области били су као путовање кроз време. Људи су топли, једноставни, и све је прожето духом поштовања – према раду, традицији, вери. Сваки манастир, свако село тамо има своју посебну причу. Осетила сам да сам на месту где се уметност и духовност сусрећу природно, као да једно друго рађају.
Посетили сте и Палех – шта је на Вас оставило најјачи утисак?
- Палех је посебан свет. То је место где се живот и уметност не раздвајају – све је прожето бојом, орнаментом и вером. Људи живе скромно, али стварају дела која светле вековима. Када сам прошетала тим улицама и видела како свака кућа има свој мали атеље, схватила сам да је то начин живота, а не само занат.
Да ли у традиционалном руском сликарству налазите инспирацију за сопствени рад?
- Да, у том традиционалном сликарству видим један од путева којим бих волела да идем. Иконопис, минијатура, дисциплина у линији – све то ме подсећа да уметност може бити чин послушности, молитве и љубави. Верујем да ће мој рад временом све више носити ту дубину.
Да ли бисте волели да се вратите у Палех?
- Волела бих да се вратим у Палех, макар на курс, јер осећам да тамо могу много да научим – не само технички, већ и унутрашње. Боравак у таквој средини био би као школовање душе. Тамо сам се заиста први пут у животу осетила као прави уметник, као да припадам том свету у потпуности и искрено. Сваки дан проведен у том миру, концентрацији и креативности које то место пружа, био би корак ближе оној чистоти коју у уметности тражим.
Лични утисци и будућност
Шта је на Вас најдубље утицало током боравка у Русији?
- Русија ме је променила на више нивоа. Упознала сам људе који веру живе природно, без потребе да је доказују. То ме је подсетило да уметност нема смисла без духовног темеља. Постала сам тиша, али одлучнија у ономе што радим – као да сам пронашла јаснији циљ у себи и сврху мог рада.
Да ли мислите да ће дух Палеха и Ивановске области утицати на Ваш даљи рад?
- Дух Палеха и Ивановске области ће сигурно остати у мени. Кад год будем радила, верујем да ће у мојим линијама и бојама живети та креативност, мир и достојанство које сам тамо осетила. То је више од инспирације – то је нешто што те обликује изнутра, што постане део твоје природе.
Какви су Ваши даљи планови и визије за „Феникс атеље“?
- Након овог искуства желим да „Феникс атеље“ постане мост између култура. Планирам серију радова инспирисаних руским духовним мотивима, као и наставак очувања наше историје и корена, али и нове сарадње које ће спајати традицију и савремено стваралаштво. Видим то као корак ка нечем ширем – ка уметности која гради, лечи и повезује.
Кроз сваку реч и потез, Марија Спасојевић сведочи да је уметност више од заната — она је начин да човек прође кроз ватру, а изађе светлији. Њен „Феникс атеље“ постаје место где се традиција и савремено преплићу у један тихи, али снажан глас који позива на стварање, благодарност и обнову. Као што је феникс симбол вечног повратка, тако и њена уметност остаје подсетник да све што гори у искрености — рађа лепоту.