У оквиру новог циклуса разговора које „Битије“ посвећује савременим српским ауторима, доносимо интервју са Владимиром Мартићем, писцем епске фантастике и творцем обимне саге „Декатон“. Његов књижевни свет, настајао годинама, обједињује елементе епике, историје и унутрашњих борби јунака, док се паралелно са писањем бави и музиком, у којој такође проналази простор за израз. У разговору који следи, Мартић говори о свом путу, настанку света „Декатона“, као и о ширим питањима фантастике, мита и вредности.
l Пут до писања
1. Сећаш ли се тренутка када си први пут осетио да желиш да пишеш? Да ли је то дошло природно или као нека врста „позива“?
Дошло је сасвим природно у нижим разредима основне школе. Прво сам преписивао приче и бајке за децу, затим сам кратко покушавао да допуним новим причама већ постојећа призната дела, све док убрзо нисам схватио да могу почети стварати и нешто своје. У принципу, увек сам се дивио писаној речи. Верујем да сам ту љубав наследио од мајке.
2. Познато је да си почео да пишеш веома млад. Да ли је тај рани почетак више личио на игру или си већ тада градио озбиљан свет приче?
Одувек сам писање сматрао озбиљним послом. Још на зимском распусту у петом разреду сам веома амбициозно започео писање романа који ће бити ословљен „Ратови Декатоније”. Тај роман сам завршио у тринаестој години, али никада га нисам објавио. Знао сам да ће бити претеча нечег већег и озбиљнијег, што ће се испоставити као серијал „Декатон“.
3. Многи писци фантастике имају један пресудан тренутак који их је усмерио ка жанру. Који је био твој?
Филм „Господар прстенова“ ме је неповратно усмерио ка епској фантастици. Посебан акценат бих ставио на оно епски. Али највећу заслугу дугујем Рејмонду Е. Фајсту, јер тај писац је у мени покренуо нит самосталног стваралаштва. После њега дошли су и многи други окидачи.
4. Када данас погледаш своје прве текстове, да ли у њима већ видиш теме које те и сада занимају?
Наравно. Оно што сам урадио у првом необјављеном роману „Ратови Декатоније“, тек ћу читаоцима показати у петом делу „Декатона“, а то је једна комбинација жанрова у мом свету. Постоје и друге теме које су задржане у темељима мојих романа, али су надограђене, што сам још у дечачком добу знао да ћу урадити, мада тада нисам могао тачно наслутити у ком ћу правцу самог себе одвести. Даћу пример. Првобитна борба између добра и зла у епској саги „Декатон“ показаће се као једна пролазна тачка, а не као коначан циљ.
II Свет „Декатона“
5. „Декатон“ је сложена сага са сопственом географијом, државама и историјом. Како је настао тај свет — да ли је прво дошла прича или мапа?
Не могу тачно да се сетим шта је дошло прво, али свакако те две ствари су настајале и расле упоредо. Често би мој свет показивао правце у којима треба да се крећем. Суштина идеје је постојала и пре мапе, али мапа, тј. свет, ту је да учврсти правце до циља. Свакако, свет „Декатона“ почива на темељима историје, а историја је формирала државе, а државу су формирали системи на које утиче сваки појединац. Тако да је мој свет средство подсвести које помаже да се дефинишу личности главних и споредних јунака.
6. Колико је тај свет инспирисан стварним историјским искуствима и политиком нашег света?
„Декатон“ почива на античкој, средњовековној и ренесансној историји. Високи средњи век је темељ технолошког доба у свету „Декатона“, али није тачка око које се све врти и која диктира правила. Наравно, правила у овом случају диктира фантастика. Многа људска посрнућа и нарочито вртење у круг једна су од кључних инспирација за писање саге. Често се осврћем на оно што је било, али то радим тако да увек иде уз пустоловни ток радње, те не додирује ум сваког читаоца, што је и поента. Тако да би се могло рећи да је наша људска историја оставила и тајанствени траг у „Декатону“ – траг који ће се тек открити.
7. Таратарн је лик који читаоци најлакше препознају и прате кроз „Декатон“. Да ли ти се икада десило да те сам лик „изненади“ неком одлуком или поступком док пишеш?
За сада Таратарн има најдужи стаж као један од протагониста приче, али код комплексности ликова или изненађења није у врху. Посебно након „Завета Сенке“, Таратарн није самосталан носилац приче. Ту су и други, као што су Стагир, Атоноша, Ранајрис или Силван. Они, као и други ликови, често употпуњују Таратарна, па и преузимају светло под звездама главних дешавања. „Почетак рата“ чини ту заблуду да се прича базира око једног јунака, али опет, сага је ословљена по граду и храму, тако да ће се испоставити да је Таратарн само један од оних који носе крупно бреме. А што се тиче изненађења, тога из наставка у наставак има све више, а како су ме наставци почели додатно увлачити у свој свет, тако и ја себе више видим као посматрача целе приче, па сам у неколико наврата успео да останем затечен оним што сам написао. Посебна сцена таквог нечега налази се у „Адамировом трибуналу“ и ту је уплетена Ранајрис, удаљена многим километрима од Таратарна.
8. Пишеш већ више делова саге. Да ли знаш крај приче од самог почетка или се он мења како пишеш?
Крај приче знам од почетка и зато сам почео писати „Декатон“. Наравно, остављен је простор за споредне промене или усавршавања првобитних замисли, али све је ту од самог почетка писања. Некада сам и мењао значајне ствари, али оне никада нису реметиле конструкцију приче. Моја склоност ка претераном тактизирању остављала је просторе за сасвим другачије правце, што ми је, пре свега, помогло да утврдим оно што радим и да не наилазим на препреке унутар себе, а то ми је велика предност у писању, јер у послу око „Декатона“ од мене се не захтева само да пишем.
III Фантастика као жанр
9. Шта по твом мишљењу епску фантастику чини посебном у односу на друге жанрове?
Нуди прилику за уједињењем у витешким причама. Не морамо сврставати јунаштво у постојеће границе и кругове на које смо навикли или које смо знали. То је велика предност, јер тако се може формирати идеја која надилази тренутна несавршенства у свету. Такође, ту је и огроман простор за књижевном, па и идеолошком ширином и дубином. Епска фантастика нуди препознавање међу људима који се не налазе на истим континентима, а сматрам да је то важно. Наравно, није свако дело епске фантастике такво, али ја волим да посматрам и износим максимум жанра. Такође, епска фантастика се доста и потцењује у одређеним читалачким круговима. То је неправда, али и свет је неправедан, тако да се са тим боримо без страха од смрти и пролазности, и у томе ће се увек огледати победа фантастичних епопеја.
10. Да ли је фантастика за тебе пре свега бекство од стварности или начин да се она боље разуме?
Ни једно, ни друго. Стварност је свакако креирана, добрим делом, маштом Homo sapiensa, тако да је епска фантастика само један од продуката онога што је стварно, а шта ће ко рећи или мислити, то је његова ствар. Фантастика је за мене средство да се изнесе идеја, док се употпуњава време урањајући у авантуристичке и ратне приче. Овде говорим о „Декатону“. Свако ко жели превише да урања у стварност, вероватно је нема довољно око себе, а ја сам, у том случају, превазишао тако нешто и због тога се нећу извињавати. За мене је фантастика да буде и да стоји, а када дође прави час, да се и сруши и запамти.
11. Како гледаш на савремену фантастику код нас — да ли мислиш да српска сцена има потенцијал да постане јача?
Наравно да има. Све је још увек у повоју, а тај повој траје деценијама. Видећемо да ли ће се и на какав начин променити тренутна ситуација. Веома је тешко борити се са аутошовинистичким укусом и другим спољашњим факторима.
12. Када би неко први пут узео „Декатон“, шта би волео да осети након последње странице?
Да смо на степенику високе пирамиде и да је будућност већа од наших живота.
IV Музика и стваралаштво
13. Поред писања бавиш се и музиком. Да ли се те две уметности у твом стварању прожимају?
Наравно. Извођачи као што су „Iron Maiden“ и „Two Steps From Hell“ су неповратно утицали на моје писање, а с временом сам успео свој ауторски бенд „Next Kodex“ да уклопим у декатонску повојну франшизу. Песме из књиге су преточене у музичке нумере. Такође, за две године би требало да снимимо албум под насловом „Музика за Декатон“. На неколико досадашњих промоција књига Next Kodex је изводио акустичне верзије песама. Одобравање публике нас је охрабрило да епски елемент убацимо у рок музику. Мислим да ће о томе тек бити тема за разговор, али сачекаћемо да прођу две или три године.
14. Да ли ти се дешава да неку сцену прво „чујеш“ као музику, а тек потом претвориш у текст?
Музика је једно од мојих основних горива за мотив и инспирацију. Када бих осетио кочницу, музика би рушила све бране и пуштала да списатељски рад тече даље. Тако да је музика тонове претварала у слике више пута до сада. Приметио сам да је још неколико аутора потврдило сличну ствар. То је лепо.
15. Шта је за тебе важније у стварању: дисциплина или инспирација?
Једно и друго. Пошто иза мене не стоји велики издавач, нити је моје дело одабрано неким правцима среће па да се нађе у етру, свакодневна дисциплина је преко потребна, а инспирација се свакако подразумева као неопходна. Ако имате јасан циљ свог стварања и паучина са празних полица биће ваша највернија публика.
V О епици, миту и вредностима
16. Епске приче су од најстаријих времена носиле важне митове и вредности једног народа. Да ли мислиш да савремена епска фантастика може да има сличну улогу данас?
У овој деценији не може. Тренд живљења је другачији, витештво и јунаштво није у првом плану. Сада су неке друге ствари важније, али то не значи да епске приче немају своју нишу. Ипак, код људи у чијим срцима су се угнездиле епске приче сигурно остаје свест о старим вредностима и то је јасно видљиво код таквих људи, стога не треба страховати. Мада, и питање је да ли су се народи некада масовно водили вредностима чојства. Прошлост се пречесто романтизује.
17. У многим великим фантастичним делима борба добра и зла није само спољашњи сукоб, већ и унутрашња борба ликова. Колико ти је важно да се та морална димензија осети у „Декатону“?
Борба између добра и зла је само удица у „Декатону“ која касније прераста у клопку која за неког може бити поражавајућа, а за неког и просветљујућа. Моралне димензије у овом серијалу имају дуг пут и тек ће бити јасне када се цео серијал заврши, али наравно да остаје циљ да се кроз идеју гради и подржава пут човечанства ка бољитку који превасходно настаје из љубави.
18. Ако бисмо погледали „Декатон“ из шире перспективе — шта је питање које те као аутора највише занима и које изнова постављаш кроз своје јунаке и приче?
Тешко питање за сам крај. Постоји много питања на која се осврћем и која из потаје кроз наратив обрађујем, на која дајем одговоре из призми различитих ликова, одговоре које некад и не подржавам, али који се морају изнети, јер сви смо различити и не постоји једно гледиште на свет. У принципу, често се осврћем на институције и надоградњу постојећих система. Остаћу помало недоречен, али то је и поента. Нећу кварити мистериозне правце епске саге „Декатон“.