Учесник програма InteRussia – STEM 2025, који реализује Фонд Горчаков у сарадњи са Сколковским институтом за науку и технологију (Skoltech).
Након разговора са Николом Мурганићем, настављамо причу о младим људима са Косова и Метохије који својим знањем и трудом граде мостове између Србије и Русије. Душан Касаловић, недавно дипломирани инжењер електротехнике и рачунарства, својим радом, скромношћу и упорношћу сведочи да је могуће истрајати и напредовати упркос многобројним искушењима. Заједно са Николом, Душан је био учесник програма InteRussia – STEM 2025, који реализује Фонд Горчаков у сарадњи са Сколковским институтом за науку и технологију (Skoltech). Његово искуство у Москви, као и погледи на одрастање, науку и будућност младих са Косова и Метохије, представљају снажно сведочанство да су знање, вера и истрајност најбољи одговор на све изазове.
Душане, недавно си дипломирао на Факултету техничких наука у Косовској Митровици — честитамо! Како изгледа осећај када се заокружи једно велико поглавље живота? Шта би издвојио као највреднију лекцију коју си понео са студија?
- Хвала вам пуно. Дипломирање на Факултету техничких наука у Косовској Митровици за мене није само крај једног поглавља, већ почетак новог. То је тренутак у којем схватиш колико су године рада, одрицања и труда заправо биле вредне — не само због дипломе, већ због свега што си постао кроз тај процес. Осећај је мешавина поноса, олакшања и неке тихе захвалности према свему што те је довело до свега овога. Током студија сам научио много више од онога што пише у књигама. Научио сам како да истрајем и када није лако, како да верујем у себе и како да се увек ослоним на знање, а никада на срећу. Највреднија лекција коју сам понео јесте да се труд увек врати, можда не одмах, можда не онако како очекујеш, али се увек исплати. То је оно што ме води и даље, у све наредне изазове.
Како је одрастање и школовање на Косову и Метохији обликовало твој карактер и поглед на успех?
- Одрастање и школовање на Косову и Метохији обликовали су ме више него било шта друго. То је средина у којој се свакодневно сусрећемо са изазовима који превазилазе уобичајене студентске бриге, али управо ти изазови су нас научили да ценимо сваки корак напред. Живот овде, у околностима које су често неизвесне и испуњене притисцима, научио ме је да не одустајем и да се борим, чак и када делује да је пут превише тежак. Бити Србин на Косову значи живети са сталним осећајем одговорности, првенствено према себи, према породици, али и према месту из ког потичемо. Научиш да снагу не мериш комфором, већ спремношћу да истрајеш. И управо то ме је формирало као човека: схватио сам да је упорност оно што прави разлику између одустајања и успеха. Свакодневни живот у таквом окружењу научио ме је стрпљењу, скромношћу и поштовању према раду. Сваки резултат, свака мала победа има посебну вредност јер знаш кроз шта си морао да прођеш да би је постигао. А докле год се чује глас младих који желе да стварају и остану на Косову, има наде и за боље сутра.
Како си се одлучио да се пријавиш на InteRussia програм и какво је било искуство у Москви?
- Пријавио сам се на InteRussia програм из радозналости и велике љубави према Русији, њеном језику, култури и науци, а овај програм је успео све то да обједини. Искуство у Москви било је непоновљиво. Предавања су била не само информативна већ и изузетно инспиративна са актуелним темама и интерактивним приступом који је подстицао размишљање и размену идеја. Радионице су нам омогућиле да непосредно применимо знање, сарађујемо у тимовима и откривамо нове начине решавања изазова. Све ово је веома снажно утицало на мене и додатно подстакло моју радозналост, мотивацију и жељу да наставим да се усавршавам у области технологије и иновација.
Шта те је највише импресионирало током рада у Сколкову?
- Највише ме импресионирала атмосфера, као и комбинација високог нивоа знања и отворености за идеје. У Сколкову сам видео како се наука и пракса међусобно употпуњују. Свако има прилику да предложи решење, да размишља слободно и да учи од других. Професори, ментори и студенти нису само преносили знање, већ су га заједно стварали кроз истраживања, тимске пројекте и неформалну размену идеја. Оно што ме посебно фасцинирало јесте начин на који се подстиче сарадња. Није постојао класичан хијерархијски однос између професора и студената. Као и код нас на КиМ, свако је био охрабрен да постави питање, предложи решење или изнесе сопствено мишљење, без страха од грешке. Таква слобода размишљања ствара креативну енергију која те непрестано мотивише да идеш даље. Такође, приступ раду је изузетно динамичан: пројекти су усмерени на практична решења, често повезана са реалним изазовима у индустрији. Било је јако занимљиво видети како баш те идеје које настају у учионици могу брзо да се преточе у прототипе и примене у пракси.
Да ли је постојао тренутак током програма када си осетио да све оно што си учио „добија смисао“ у пракси?
- Апсолутно. Током програма сам радио на развоју веб сајта и учествовао у програмирању робота који је био део нашег истраживачког пројекта. Наш задатак је био да повежемо сензорске модуле са нашим софтвером који анализира податке у реалном времену што је захтевало комбинацију знања из програмирања, мрежних технологија и електронике. У тим тренуцима сам први пут заиста осетио колико је теоријско знање које сам стекао на факултету драгоцено када се примени на конкретан проблем. Све оно што је раније деловало као апстрактна формула или чисто академска вежба, у том тренутку је добило смисао. Схватио сам да свака линија кода, свака логичка структура и свако правило које смо учили имају своју сврху у реалним пројектима. Поред техничког дела, учествовао сам и у припреми завршне презентације нашег тима, где смо пред комисијом представљали решења и демонстрирали наше резултате. То искуство ме је додатно научило како да техничке идеје пренесем јасно, професионално и тимски што такође сматрам јако важним као и сам процес развоја. Најискреније бих волео да и овде код нас, на КиМ, имамо такве услове и да можемо применити наша знања у решавању разних проблема и тиме допринесемо бољем животу на КиМ.
Које место у Москви би посебно издвојио?
- Москва ме је заиста очарала својом комбинацијом историје, културе и енергије. То је град који спаја традицију и савременост на начин који се ретко где може осетити. Свака улица оставља без даха, свака зграда прича причу, а људи одишу поносом и топлином. Ако бих морао да издвојим неколико места која су на мене оставила снажан утисак, то би свакако био Храм Василија Блаженог — архитектонско ремек-дело које симболизује руски дух и историју. Црвени трг, наравно, не може се описати — он се мора доживети; то је место где се осећа снага и достојанство једног народа. Парк Горког ме је одушевио својом пријатношћу, лепотом и атмосфером. Арбат улица, с друге стране, показује ону уметничку и боемску страну Москве. То је место где се мешају традиција и савремени дух, место где можеш срести уметнике и младе који имају прилику да уживају у лаганим тоновима уличних свирача. Све у свему, Москва је град који инспирише и који те, без обзира одакле долазиш, натера да пожелиш да му се поново вратиш.
Да ли је боравак у Русији променио твој поглед на себе и будућност?
- Да, наравно. Русија ми је отворила видике и помогла да размишљам шире. Научио сам колико је важно бити део једне велике заједнице, али и да никада не заборавим одакле сам потекао. Волео бих да наставим да се усавршавам у Русији, да учим од тамошњих стручњака и да продубим своје знање у областима технологије, вештачке интелигенције и програмирања. Руски начин размишљања о науци и иновацијама има посебну дубину, он комбинује дисциплину и маштовитост, рационалност и духовност. Управо та равнотежа ме инспирише. Верујем да знање стечено у иностранству има своју праву вредност тек када се вратиш кући и примениш га тамо где може донети стварне промене. Моја жеља је да оно што сам научио и оно што тек планирам да научим, једног дана преточим у пројекте који ће допринети развоју Србије и повезивању наших земаља кроз науку и технологију.
Како видиш улогу младих инжењера у будућности Србије?
- Мислим да млади инжењери данас имају прилику какву претходне генерације нису имале — учење, и стварање глобалне сарадње, али да притом остану повезани са својим окружењем. Наша улога није само да пишемо програме или пројектујемо системе, већ да разумемо потребе друштва и тражимо начине да технологију употребимо за нешто корисно и трајно. Верујем да можемо градити мостове и да искуства која стекнемо ван земље вратимо у облику идеја, пројеката и нових вредности. Ако будемо искрено радознали, отворени за сарадњу и спремни да учимо једни од других, технологија може постати простор у којем Србија има своје заслужено место. За мене је инжењерство начин да се ствара боља свакодневица, тихо, кроз дело — не кроз велике речи.
Да ли би волео да се вратиш у Русију ради даљег усавршавања или сарадње?
- Волео бих, наравно. Русија је земља огромних могућности, посебно у областима науке, технологије и образовања. Људи које сам тамо упознао оставили су неизбрисив траг на мене, пре свега својом преданошћу, знањем и спремношћу на сарадњу. Већ сада видим колико ти контакти могу прерасти у нешто озбиљније: заједничке пројекте, истраживања или размену искустава између наших институција. За мене би повратак у Русију значио не само наставак професионалног усавршавања, већ и продубљивање односа који повезују наше земље на једном вишем, академском и технолошком нивоу. Верујем да су управо такве сарадње начин да се знање не задржи у границама, већ да слободно циркулише, јер само тако наука и напредак заиста имају смисла.
Шта би поручио младима који се двоуме да ли да се пријаве на InteRussia програм?
- Искрено, рекао бих им да једноставно покушају. Такве прилике се не пропуштају! Ако нисте сигурни да ли сте спремни, управо кроз овакве програме постајете спремни. InteRussia није само стручна пракса, већ искуство које мења начин на који гледате на свет и на себе. Упознаш нове људе, откријеш нове перспективе, тестираш сопствене границе и схватиш да можеш много више него што си мислио. Није све у предавањима и пројектима — подједнако важни су разговори, идеје и тренуци инспирације које поделиш са другима. Ако постоји и најмања жеља да се пријавите, то је већ довољан разлог да то и урадите.
Приче Душана Касаловића и Николе Мурганића представљају прави доказ да Косовска Митровица није само град изазова — већ и град наде, вере и знања. Ови млади људи показују да се из најтежих услова рађају најчвршћи карактери, да наука може бити пут ка миру, а образовање најлепши облик слободе.
Захвалност упућујемо Фонду Горчаков, који својим програмима попут InteRussia – STEM 2025 подстиче младе из Србије да шире своје видике, стичу искуства у међународним центрима науке и културе, и враћају се богатији знањем и вером у боље сутра.
Душан Касаловић је један од оних чије речи подсећају да истински напредак почиње од срца — од љубави према науци, свом народу и човеку као бићу стварања.